Kritika

Kormak Makarti - Put
„Beobook“, 2007.
Prevod: Branislava Jurašin i Vesna Podgorac
OCENA: 5


Književnost Albera Kamija se sastoji od subjekta, objekta, predikata i tačke. Ništa više nema ni pisanje Kormaka Makartija, čak je i jednostavnije, pa opet deluje opčaravajuće – ukazujući na onu pomalo zaboravljenu formulu književnosti, po kojoj se do savršenstva može doći i kroz neposrednu jednostavnost.

A može li išta biti jednostavnije od proste priče o ocu i sinu koji putuju iz unutrašnjosti američkog kontinenta prema moru.

Pritom je čitalac lišen svih onih naizgled neophodnih detalja koji bi priču upotpunili time zašto se putuje i šta je to okolnosti putovanja načinilo tako teškima.

Mi samo znamo da se sve dešava u nekoj daljoj (ili pre će biti veoma bliskoj) budućnosti. Atmosferu katastrofičnosti upotpunjuju ruinirane ljudske naseobine, nepregledni pejsaži sprženog tla i sablasna tišina u kojoj su ljudska bića najveća retkost – ali i opasnost od koje naša dva neimenovana junaka najviše treba da strahuju.

Nigde nam se ne otkriva da li je Zemlju opustošio nuklearni rat ili možda nekakva ekološka katastrofa. To uostalom ni nije bitno. Makarti nas kroz ogoljenu i prostu priču vodi na mnogo uzvišenije terene, vešto praveći snažnu simboliku sa opasnom sklonosti savremene civilizacije da bezobzirno klizi po ivici samouništenja, sa samoćom i otuđenjem kao neizbežnim pratiocima modernog čoveka.

Veliki pisac. Uz Ostera i De Lila, danas jedan od najvećih u Americi.

„Put“ ne nudi izbavljenje niti nas uljuljkuje lažnom nadom, a hemingvejska hladnoća Makartija prema sopstvenim likovima, ne govori li upravo o tome kako i čovek izgleda u očima sudbine. Kao pojedinci smo sami, a kao čovečanstvo bespametno, uporno i bespovratno hrlimo u propast. Istinu jednostavno treba pogledati u oči. Boleće, ali surovi apokaliptični Makartijev svet bar će nas suočiti sa zaboravljenom toplinom i nežnošću, kao možda osnovama za kojima se traga u „Putu“.

Jedva čekamo i drugi, još stariji i u Srbiji već najavljeni Makartijev klasik „Nema zemlje za starce“. Da vidimo koliko je film braće Koen mogao biti bolji.