Kritika

Neobična je indolentnost velikih srpskih izdavačkih kuća glede stvaralaštva Cormaca McCarthyja, pisca koga kritika poredi sa Faulknerom i Melvilleom i stavlja rame uz rame sa Phillipom Rothom, Donom DeLillom i Paulom Austerom , najznačajnijim savremenim spisateljima. McCarthyjeve najnoviji roman The Road je, igrom slučaja prvi koji će naša publika imati priliku da pročita, ali pošto je za istu dobio ovogodišnju Pulicerovu nagradu možda i nije loša ideja krenuti sa vrha.

Put je mračna vizija bliske budućnosti ispripovedana meditativnim tonom, neobičnim stilom koji isključuje sve, osim najosnovnijih znakova interpunkcije. Otac i sin, gurajući kolica iz samoposluge u kojima se nalazi sve što poseduju, pokušavaju da izbegnu pred nadolazećom zimom i dokopaju se jugozapadne obale Sjedinjenih država, zemlje spržene i opustele, uništene neimenovanom katastrofom. Putovanje je sporo, naporno, treba iz dana u dan pronalaziti sklonište od nepogoda, pronalaziti retke nepronađene rezerve u poharanim praznim domovima, izbeći bande postapokaliptičnih individua kojima je kataklizma podarila idealno okruženje da ispolje civilizacijom suspregnute monstruozne porive. I treba očuvati iskru čovečnosti u potpuno devastiranom okruženju, vaspitavati dete da ostane i odraste u normalnu osobu u svetu u kome je pojam normalnosti zbrisan kada i veći deo čovečanstva. Biti dobar zbog sebe, u svetu bez zakona, morala i straha od božije kazne, jer ista kao da već desila, kao najsvetliji i najuzvišeniji ideal.

Dakle, ispod naizgled ravne kore McCarthy briljantno opeva svu bedu i uzvišenost čoveka sposobnog da stvori i uništi, da voli i mrzi i da se beskrajno tužno zagleda u potresnu poeziju nepregledne pustare koja će za njim ostati.

Put se, naravno, može čitati kao metafora o otuđenju, nerazumevanju i sličnim sociološkim problemima savremenog društva, ali je mnogo svrsishodnije čitati ga kao tihu i sugestivnu opomenu. Svaka katastrofa u istoriji je bila shvaćena tek nakon što je bio načinjen taj poslednji, fatalni korak. Šta ako nakon sledeće katastrofe neće biti nikoga da je se seća i da je shvati i nikada ne ponovi? Šta ako je u stvari prekasno?